Село Житни Поток је у подгорини планина Пасјаче и Видојевице.
Већ у 7. веку постојала је рановизантијска црква а с њом и насеље које су Словени порушили. Мало је вероватно да је црква обнављена у доба српске државе, мада су Срби овде живели до пред крај 18. века када су их протерали Арбанаси.
Житни Поток био је највеће и најлепше село арнаутско; у њему су све куће биле лепе, окречене и покривене ћерамидом - једини случај у целом Арнаутлуку; да би 1878. село било спаљено. У овом крају Арбанаси су подигли своје џамије само у три села: Слишану, Бојнику и Житном Потоку. Житнопоточка џамија била је највећа и најлепша са великим и лепо уређеним двориштем са жедрваном, што закључујемо по чунковима од опеке који су доводили воду до џамије из правца Гласовика.
О периоду под Турцима најранији запис је турски попис из 1516. год. где се наводи да је ово село имало 63 кућа. Нема података колико је било муслиманских домова.
После српско-турског рата, 1879. ово је село било највеће у тадашњем јабланичком срезу (52 куће са 373 становника).
После ослобођења од Турака, односно од Арбанаса, Житни Поток су населили поједини родови из Црне Траве и са Власине. Отвара се већи број трговачких и занатских радњи, формира се вашар, касније и пијаца, село постаје општински центар.
1915. недалеко од Житног Потока одиграла се пусторечка битка (24.новембра) у којој су Бугари потучени, а преко овог села и даље према Статовцу и Куршумлији, српска војска се повлачила до Малог Косова. С војском се повлачила и врховна команда па је кроз Житни Поток прошао и Краљ Петар 1. У Топличком устанку село је значајан центар организовања устанка и борбе са Бугарима, па је после његовог угушивања већи број људи убијен, а село спаљено.
Име села потиче из времена када је овај простор насељаван. Крчен од шума, питом и брежуљкаст омогућавао је гајење жита у долинама потока, па отуда Житни Поток. Кажу да у Житном Потоку, Злати и Лозани роди најбоље жито у Новој Србији. По легенди народ је направио велики кош у потоку за скривање жита. Поток је набујао и однео жито, просувши га на своје обале - отуда име Житни Поток.
После Другог светског рата село је један од општинских центара у прокупачком крају, све до 1962., са 19 сеоских насеља и 8.000 становника.